Promene su sada sporije, dublje. Grane mi odmaraju od šuma letnjih dana, dok koren u zemlji osluškuje kako se sve smiruje. Letnja svetlost se povukla, ali i dalje živi u meni- u svakoj liniji moga goda i snovima o proleću koje će opet doći.
Zrenje tišine
Dok vi ložite vatru, čuvate zimnicu i tražite rukavice, ja učim da ćutim. U meni se sve usporava, ali ništa ne nestaje. Skupljam snagu, čuvam dah leta i toplinu sunca u dubini korena.
Znam da vam je novembar ponekad siv, ali meni je to vreme mirovanja- vreme kad priroda diše sporije, ali sigurnije.
Ako prođete pored mene, pogledajte kako mi grane spavaju pod nebom. Možda primetite i koju pticu koja se još uvek ne želi rastati sa mojim granama. Ako želite, dodajte malo malča ili vode, jer koren i sada pije, iako ne traži mnogo. Svaka kap pažnje ohrabruje i mene i vas.
Kroz poslednje listove
Sve što je leto ostavilo u meni sada spava, skuplja snagu i priprema se za nove dane. Vetar nosi miris zemlje i kiše, a ja osećam svaki trenutak- od poslednjeg zraka toplog sunca do prvih hladnijih večeri.
U ovim danima tišine sve se polako slaže. Prošlost i sadašnjost žive zajedno u meni, i u svakom padu lista je trag svega što je bilo. Dok svet sporo odmiče, ja ostajem ovde, strpljivo i tiho, spreman za trenutke koji tek dolaze.
Vidimo se među tišinom koja prekriva dvorište i mirisom zemje pod hladnim nebom.
Vaše Drvo.
