SVETE
Šta sam stabala zasadila
u tvojoj bašti, svete,
dok si dopuštao da se množe
bedni i nedostojni.
Iskreno sam ljubila
jezik svojih otaca.
Ne bacih kamen,
pogrdnu reč,
ni na koga.
Gde se moli, molila sam,
i nikad za mnogo.
Tasove sam u ravni držala
da ne prevagnu.
Želela dopušteno,
ljubila iskreno,
mrzela nisam.
Nije to mala stvar, kažeš,
u dvorištu zasaditi drvo
na koje će ptica da sleti.
Ako u njenoj krošnji
gnezdo svije,
biće nas više.
A iza svake dobre pesme, stoji ista takva priča.
,, Moj brat je treće dete u našoj porodici. Posle dva ženska deteta, roditelji su se nadali sinu... Otac je otpočeo novu kuću i završio je neposredno pred majčin porođaj. Po nadanju i očekivanju, rodio se dečak, bila je to 1963. godina, početak proleća. Po običaju našeg kraja, baka i majka su, ispred kućnog praga, zasadile dve crvene ruže... Malo od vremena, malo radi drugih okolnosti, morali smo da srušimo kuću 2012. godine. Brat je presadio obe ruže, još i danas cvetaju, mirišu i čuvaju sećanje...
Moj tata je tada posadio beli dud, zato sam se oduševila što ću moći da ga uzmem kod vas. To je ostalo drvo mog detinjstva."
I na kraju...uvek ostaje drvo i ono što smo mu poverili.
